Pi­še: Go­ran Ki­ko­vić


Ne smi­je­mo za­bo­ra­vi­ti da je pri­je 16 go­di­na po­če­la NA­TO agre­si­ja na Sr­bi­ju i Cr­nu Go­ru, to­kom ko­je je po­gi­nu­lo 3. 500 lju­di, od če­ga oko 2.000 ci­vi­la. Tri mje­se­ca su ru­še­ne bol­ni­ce, vjer­ski objek­ti, mo­sto­vi, hi­dro­e­lek­tra­ne, me­dij­ske ku­će, a šte­ta je pro­ci­je­nje­na na pre­ko 100 mi­li­jar­di do­la­ra. NA­TO je u ovoj agre­si­ji ko­ri­stio uboj­na sred­stva sa osi­ro­ma­še­nim ura­ni­ju­mom, za­bra­nje­na svim va­že­ćim me­đu­na­rod­nim kon­ven­ci­ja­ma. Ovaj bru­tal­ni udar na ta­da­šnju SRJ iz­vr­šen je uz fla­grant­no kr­še­nje me­đu­na­rod­nog pra­va i bez odo­bre­nja Sa­vje­ta bez­bjed­no­sti, a po­sle­di­ca ova­kvih ak­tiv­no­sti su ka­sni­ji po­grom Sr­ba iz mar­ta 2004. go­di­ne, raz­bi­ja­nje za­jed­nič­ke dr­ža­ve Sr­bi­je i Cr­ne Go­re i pri­zna­nje la­žne dr­ža­ve Ko­so­vo.
Na­ši pa­tri­ot­ski opre­di­je­lje­ni gra­đa­ni, kao pri­pad­ni­ci Voj­ske SR Ju­go­sla­vi­je, ak­tiv­no su uče­stvo­va­li u od­bra­ni otadž­bi­ne. S dru­ge stra­ne, u Cr­noj Go­ri je bi­lo i onih, pred­vo­đe­nih DPS-om i Mi­lom Đu­ka­no­vi­ćem, ko­ji ne sa­mo da se ni­je­su oda­zva­li po­zi­vu da bra­ne svo­ju ze­mlju, ne­go su či­ni­li sve da ote­ža­ju funk­ci­o­ni­sa­nje i dje­lo­va­nje na­še voj­ske. Pod­sje­ća­mo da je pred­sjed­nik DPS-a bio član Vr­hov­nog sa­vje­ta od­bra­ne ko­ji je na sjed­ni­ci to­ga sa­vje­ta de­cem­bra 1998. go­di­ne gla­sao za od­lu­ku da se u slu­ča­ju agre­si­je na SRJ dr­ža­va bra­ni svim sred­stvi­ma, a na­kon na­pa­da 24. mar­ta na­red­ne go­di­ne otvo­re­no pre­šao na stra­nu agre­so­ra. To se u svim de­mo­krat­skim ze­mlja­ma sma­tra ve­le­i­zda­jom, a po­go­to­vo či­nje­ni­ca da je od­la­zio u štab agre­so­ra u Bri­se­lu no­se­ći oči­gled­no va­žnu do­ku­men­ta­ci­ju ko­ja je po­slu­ži­la agre­so­ru da broj žr­ta­va bu­de ve­ći. Ne­za­mi­sli­vo je da, re­ci­mo, bri­tan­ska kra­lji­ca, nje­mač­ka kan­ce­lar­ka ili fran­cu­ski pred­sjed­nik iz­da­ju svo­je ze­mlje i sta­nu na stra­nu oku­pa­to­ra.
S pijetetom se sjećamo svih žrtava NATO agresije i podsjećamo da je prva žrtva pala u Crnoj Gori, u danilovgradskoj kasarni. Upravo je ova agresija jedan od glavnih razloga što su građani protiv učlanjenja u ovaj ofanzivni vojni savez, kao i brutalnost posledica tog zločinačkog čina. Priučeni i dobro plaćeni promoteri NATO-a, koji bi da nas priključe tom savezu, sigurno neće uspjeti da iz Crne Gore izbrišu sjećanje na one koji su stradali tokom tri mjeseca agresije, od Danilovgrada do Murina.
Ti mi­ro­tvor­ci i de­mo­kra­te ubi­li su: Bo­ja­nu To­šo­vić od 11 mje­se­ci, Mi­li­cu Ra­kić (3), Bra­ni­mi­ra Sto­ja­no­vi­ća (6), Ire­nu Mi­tić (15), Mi­li­cu Sto­ja­no­vić (12), Da­li­bo­ra Ta­si­ća (14), za­tim Mi­lja­nu i Vla­di­mi­ra Mi­li­ća, bra­ta i se­stru, te nji­ho­vog kom­ši­ju Mi­o­mi­ra Mi­le­no­vi­ća dok su ču­va­li ov­ce u Ču­bri­nim li­va­da­ma. NA­TO je ubio Oli­ve­ru Mak­si­mo­vić, Ju­li­ju Bru­dar i Mi­ro­sla­va Kne­že­vi­ća iz Mu­ri­na. Sa­mo što su za­po­če­li ži­vot. Ovaj spi­sak ne­vi­nih dječ­jih žr­ta­va je ogro­man i kad je ri­ječ sa­mo o pro­sto­ru Sr­bi­je i Cr­ne Go­re. Za­mi­sli­te spi­sko­ve ova­kih dječ­jih sud­bi­na iz Ira­ka, Av­ga­ni­sta­na, Li­bi­je, Ni­ge­ri­je i ci­je­le Afri­ke i ju­žne Ame­ri­ke. Ko­ji to ci­lje­vi oprav­da­va­ju nji­ho­vo stra­da­nje? I naj­ve­ći za­go­vor­ni­ci NA­TO in­te­gra­ci­ja Cr­ne Go­re te­ško će na­ći oprav­da­nje za ovo.
Za­što sam za sa­vez s Ru­si­jom?
U svo­joj du­goj isto­ri­ji Cr­na Go­ra je uvi­jek bi­la za­hval­na Ru­si­ji za po­moć. Ni­kad Cr­na Go­ra ni­je pri­pa­da­la ne­kom voj­no-po­li­tič­kom sa­ve­zu ko­ji je bio ne­pri­je­telj­ski ras­po­lo­žen pre­ma Ru­si­ji. U kon­tek­stu ovo­ga in­te­re­sant­na je iz­ja­va pred­sjed­ni­ka Ru­si­je Vla­di­mi­ra Pu­ti­na: ‘’Ma­le ze­mlje u NA­TO ni­ko ne pi­ta za mi­šlje­nje, ne­go se do­no­se od­lu­ke ko­je su po že­lji moć­nih čla­ni­ca. Even­tu­al­na od­lu­ka o raz­mje­šta­nju ra­ke­ta na te­ri­to­ri­je no­vo­pri­mlje­nih ze­ma­lja u NA­TO bi­la bi pri­jet­nja za bez­bed­nost Ru­si­je i ona bi bi­la pri­mo­ra­na da pre­du­zme voj­ne mje­re ka­ko bi ot­klo­ni­la tu voj­nu pri­jet­nju. Ne pro­tiv ze­mlje na či­joj su te­ri­to­ri­ji ra­ke­te, ne­go pro­tiv ra­ke­ta’’ . Ka­kva bi isto­rij­ska sra­mo­ta bi­la da za­ra­ti­mo s Ru­si­jom! Ne bi bi­lo Cr­ne Go­re bez po­mo­ći brat­ske Ru­si­je. Po­sled­nje ri­je­či mi­tro­po­li­ta Pe­tra I Pe­tro­vi­ća nje­go­vom na­sled­ni­ku Pe­tru II Pe­tro­vi­ću Nje­go­šu bi­le su ‘’mo­li se Bo­gu i drž` se Ru­si­je’’. I Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski je na sa­mrt­nom ča­su ba­cio ana­te­mu na sve ko­ji ne vje­ru­ju u nje­go­ve po­sled­nje ri­je­či i pre­po­ru­ke i na ono­ga ko­ji ‘’ne bi sve ta­ko po­slu­šao’’. Da li će ta kle­tva i ana­te­ma su­sti­ći pre­kr­ši­o­ca - osta­je da se vi­di? Me­đu­tim, na­kon ot­cje­plje­nja od Sr­bi­je i pri­zna­nja la­žne dr­ža­ve Ko­so­vo zva­nič­na Cr­na Go­ra je po­či­ni­la još jed­nu isto­rij­sku iz­da­ju: uve­la je sank­ci­je brat­skoj Ru­si­ji. Cr­na Go­ra je za­jed­no sa Al­ba­ni­jom, An­do­rom, Luk­sem­bur­gom, Islan­dom i Mol­da­vi­jom, sve u skla­du sa Spo­ra­zu­mom o sta­bi­li­za­ci­ji i pri­dru­ži­va­nju, usvo­ji­la evrop­ske sank­ci­je pre­ma Ru­si­ji, ko­je uklju­ču­ju za­bra­nu pu­to­va­nja i za­mr­za­va­nje ra­čunâ ni­zu ru­skih i krim­skih funk­ci­o­ne­ra. Ovim ak­tom vje­kov­no pri­ja­telj­stvo i brat­stvo iz­me­đu Cr­ne Go­re i Ru­si­je tr­pi naj­ve­će is­ku­še­nje u isto­ri­ji, a evro­a­tlant­ska Cr­na Go­ra za­bo­ra­vlja da joj je Ru­si­ja po­ma­ga­la dvje­sta go­di­na od­no­sno od 1711. do 1916. go­di­ne. To naj­bo­lje po­tvr­đu­je knji­ga ‘’Cr­no­gor­ske fi­nan­si­je’’ dr Mir­če­te Đu­ro­vi­ća, gdje je autor opi­sao ka­ko je Ru­si­ja i voj­no i fi­nan­sij­ski 200 go­di­na po­ma­ga­la Cr­nu Go­ru, za­klju­čiv­ši ‘’da ni­je bi­lo ru­ske po­mo­ći ne bi bi­lo ni Cr­ne Go­re’’.